-         Ma ništa strašno! Samo odgovaraš na pitanja u rubrici „Draga saveta“ – objasnio mi urednik.

Ja se tu malo štrecnem, pa gde ja da nekog savetujem! Imam haos od života, tri mačke, kuče, sestru i još nekoliko, khm, problema i problemčića muškog roda.

-         Treba nam fina osoba, koja ume onako ženski nežno da pronikne u srž, otresito odgovori, kao što bi komšinici kad pije kafu s njom a ova joj se jada.

-         Pa zar nema na tržištu nikog iskusnijeg od mene?

-         A ne, preporučio te taj i taj, kaže da si savršeno rame za plakanje.

Nije baš da mi je imponovalo, ali šta ću. Nastavim da se koprcam.

-         Da nije to posao za nekog psihologa, ipak!

-         Nikako! Prošli koga smo angažovali napravio nam je jedno samoubistvo, tri pokušaja i četiri dolaska policije. Ne, stručnjak nikako.

Kad kaže Glodur, poštuje se. Ja prihvatim, rukujemo se i on me pita:

-         Jesi kolima?

Šta njega briga da li ja u centar dolazim kolima (a ne dolazim), ali promrmljam onako mhmmmmm, da znači i da i ne.

-         Dobro, onda neka ti sekretarica da pisma od ovog meseca.

Ja kod sekretarice, dugonoge plavuše, mora da je glupa ko noć, prvo sam pomislila. Ona me posadi da sednem tik pored polumrtvog fikusa u ćošku, i ode na jedno pola sata. Vraća se konačno,  nosi dve pune crne djubretarske kese. Pomislim, jao, prešla sam se u proceni, vrednica mala, baca djubre, kad evo ti nje kod mene.

-         Evo izvol’te.

-         Šta bre izvolite??!!!

-         Pa pisma.

-         Kakva crna pisma!!!??

-         Od ovog meseca.

-          SAMO ovoliko? – štrecne mene količina, kad krenu plavuša da se izvinjava:

-         Pa izvinite, bilo ih je još, nego tri kese bacila čistačica Cica, mislila djubre.

Uprtim ja svoje dve kese pisama na ledja, k’o pravi obučeni i iskusan fizikalac, obećam sebi da ću sledeći put Cici čistačici da donesem dvesta grama kafe, pa pravac da pozavršavam još nešto, pre nego se bacim na posao.

Prvo banka. Srećom, blizu mi, odmah levo od redakcije. Zvonim, kako je to propisano. Pojavi se s druge strane neki patuljak, o pojasu mu visi pištoljčina, do kolena.

-         Šta ’oćeš? – dreknu s one strane.

-         Kako bre, šta ’oću! ’Oću unutra!

Urla se on sa svoje strane u ono sokoćalo na zidu, derem se i ja sa svoje strane, valjda po inerciji. Izmedju nas dvoja vrata i komora puna ustajalog vazduha.

-         Ne može!

-         Kako bre ne može. Ti ćeš da mi kažeš da ne može!

-         Ne možeš s tim djubretom.

-         Kakvo crno djubre, gde ti vidiš djubre!

-         Kad kažem ne može, to je onda ne može!

Vidim nema vajde, moram i ja djonom. Okrenem svog bankara, on ljubazan, ne može biti ljubazniji. A kako i ne bi bio, kad mi svo poslovanje ide preko tog računa, pa dobra mušterija, pa provizija od svih mojih transakcija. Kaže on, sad će, da proveri šta je, mora da je neka zabuna.

Iza mene, na ulici u centru, okupilo se ljudi. Iza onog picopevca unutra, neki bi da izadju, on ne da. Mene sve nešto sramota, požurujem narod da prodje.

-         Teto, a je l’ ovo skrivena kamera!? – pita klinja što sa mamom stoji dobrih deset minuta i gleda moju golgotu.

-         Kakva j…b..ena skrivena kamera! – iskezim se ja, a njega mama odmah odvuče dalje:

-         Pusti, mora da je ONA televizija.

Nisam ni stigla da je pitam koja to ONA, čisto da znam šta je razlikuje od OVE, kad, pojavi se iza onih vrata i ustajalog vazduha moj bankar. Gleda u mene, crveni, ne zna šta će.

-         Jao, Gospodja MMMila, ne možete unutra. Pa pobogu, šta vam je u tim kesama!

-         Ne znam ni ja šta je! Tako mi dali. Nego otvaraj da ja uzmem svoje pare pa da idem – ja uporna da udjem.

-         Ko vam dao?

-         Ma šta znam, tamo neki… – nije mi se baš objašnjavalo da ću da „dragosavetujem“, pa prećutim malo.

-         Gospodja MMMila, kažete NEKO vam dao!!!

Vidim ja komešanje, frka, panika, i dalje uporno pristiskam ono zvonce!

-         Ama ljudi, puštajte me unutra, za ime Boga! Pa nisam ja terorista!

E, tu nastade opšta panika. Nekoliko posmatrača se baci na zemlju na reč terorista, desetak otrča vrišteći, a dva, do tri zamalo ne izvadiše pištolje. U banci uzbuna. Svi ko muve bez glave, vrte se tamo ’vamo, svi pričaju u telefone, ona za šalterom plače, moj bankar krši ruke, a mali kretenčić mlati pištoljem.

Nisam stigla ni da pitam šta je, kad se na mene baciše trojica maskiranih. Četvrti uhvati one moje kese u letu, pre nego sam uspela i AAAAAAAAA da kažem. Meni staviše lisice, a moje kese, ko da su, s oproštenjem, pune jaja, unesoše marsovci u neko čudo od kombija.

Izvedoše me u policiji, one lisice žuljaju, ja se sve brinem da mi ne zagube posao, a tek ga dobila. Dolazi neki rmpalija, dva sa dva, a pogled mu onako baaaaaš bistar. Skoro da prevari čoveka!

-         Ime!

-         Molim?

-         IME! – zaurla taj.

-         Čije bre ime? Nemam pojma ja nikakvo ime! – zbunio me načisto, nisam shvatila šta hoće.

-         Tvoje ime!

-         Aaa, što ne kažeš ko čovek. Pa MMMila!

-         Prezime.

Sad sam bila odmah shvatila, nije morao da urla, ali izgleda čovi manir da se dernja što više može. I tako, reč po reč, ja mecosopranom, on onako izandjalim basom koji povremeno falšira, dodjosmo mi do mojih kesa.

-         Šta je u kesama?

-         Pojma nemam, nisam stigla da vidim, oteli ste mi ih.

-         Aha, takooo! Ko ti dao kese?

-         Pa gazda.

-         Aha, takooo! Koji gazda?

-         Ne znaš ga ti, šta da ti objašnjavam.

Vidim ja, ispašće neki belaj, nije mi da novog šefa uvlačim u to. Opet, vidim da grmalj ne odustaje, pa rešim da prećutim što mi se obraća sa ti, a mogu bre… Mislim, da mi je sin, dobro bih ga isprepucala tako nevasitanog, pa makar i toliko ogromnog.

Grmalj hukće iza onog stola, povremeno ustaje i šeta oko mene. Ja se uzvrpoljila, sve razmišljam kad sam se poslednji put farbala, da mi nije izrastak preveliki, kad me već gleda tako odozgo.

I potrajalo je to, vala, neko vreme. On pita, ja pojma nemam šta treba da mu odgovorim. Šta god da kažem, nije zadovoljan. Potrajalo bi to, da njemu nije zazvonio telefon. Javi se, sve klima glavom, malte ne se smanji čova odjednom.

-         Pa dobro, šta sad da ti radim.

-         Kako te balavče jedan nije sramota! Ti bi nešto da mi radiš! Stid da te bude!

Ražestila se ja, sve vrcam.

-         Joj, tetka, pa mislili smo da si terorista!

Ja još malo grdila, kad mi dodje do pameti šta je rekao.

-         Šta ste mislili?

-         Pa da si terorista, s onim kesama.

Nisam znala je l’ da se smejem ili da plačem. Ja terorista!! Ja terorista? Ja!!???

-         Pa vidi, neko ti dao kese, ne znaš šta je u njima…

Shvatim ja da nisam sasvim nevina u svemu ovome. Malo se pokunjim, dodje mi tužno što sam iscimala toliki narod da se bakće oko mene i mojih pisama.

-         Iju, sine, pisma! Pa niste ih valjda bacili!

-         Pa tetka, jesmo. Spalili smo ih, mislili smo da je bomba!

E, dodjavola! Nisam ni počela da radim, a već nemam posao! Tri kese čistačica, dve policija, a ja celu stranu u mesečniku!

Da kažem Gloduru šta se desilo, ne bi mi verovao garantovano. Imam još tri dana do roka, pa ću valjda smisliti nešto. Pa makar molila prijatelje da mi pišu pisma, a ja da ih savetujem!!!

PS

U stvari, nije se baš ovako desilo, ali bi, sigurno, da negde na polovini ja nisam bila pametnija i popustila.

Ulazna vrata joj je otvorio ON, dok sam ja spremala večeru za nas troje.

-         Nismo se smuvali.

-         A tako? Dobro, znači još niste shvatili.

Pojma nisam imala šta joj to znači. On i ja smo, doduše, stalno zajedno, delimo, što bi se reklo, i dobro i zlo, ali stvarno se nismo smuvali.

Naše druženje je počelo kada sam ja raskinula sa dečkom. To je faza u životu kada su svi muškarci svinje, idiJoti, kreteni i nadmene budale. I u toj fazi omiljena odeća je pidžama, kuća puna ljubavnih filmova koje sam gledala plačući od uvodne do odjavne špice. A On bi sedeo na podu, brisao pidžamu kada je isflekam, skupljao kosu u pletenicu kad me mrzi da je operem. Govorio mi je da sam pametnija od njega bivšeg, da sam lepša, da zaslužujem bolje. Ja bih isprva opet malo plakala, onda dozvoljavala da me mazi po kosi i da mi kuva kafu kod mene u kući.

Pre neki dan smo bili na slavi kod njegovog brata. Pošto nisam pri parama, ja sam u zajednički poklon uložila svoje neosporno vrhunsko umeće u odabiru nepotrebne sitnice. Brat uopšte nije bio iznenadjen što nas vidi zajedno i insisitrao je da sedimo zajedno desno od njega, iako sam ja htela da sednem kod onog malca pri kraju stola, što ima ramenca boli glava.

Kad sam prekjuče kupovala u bakalnici, pa zboravila hleb, upozori me kasirka:

- Nemojte, komšinice, kupio je onaj vaš…

Pita posle drugarica:

-         Kako ti nije palo na um da taj tvoj može da bude i bivši muž?

-         A kako bi mi palo na pamet, kad jedino On od svih muškaraca koje znam uvek kupi svež hleb!

I stvarno, nismo se smuvali.

Juče, dok smo šetali popodne posle ručka na koji me vodio u restoran na keju, pokazala sam mu onako izazovnu plavušu u miniću:

-         Vidi što im dobre noge!

-         Ti imaš bolje od nje – odmrmljao je i nije se ni okrenuo.

Uostalom, kako da se smuvam sa nekim ko me ni ne privlači! Ono, jeste mi lepo da se budim u njegovom naručju, kad ostane da prespava. Ne hrče, ujutro prvi ustane i skuva kafu, po nekad ode do pekare na ćošku i donese sveže puter kifle koje obožavam. U kući uvek imam kafe, nema šansi da nestane kad je on tu. I pastu za zube je izabrao za mene, kaže, bolje da koristim ovu, lakše se istisne.

Stvarno se nismo smuvali. Gledam ga juče dok sam mu vezivala kravatu kada je išao na poslovni sastanak. Nema ništa od onoga što je mene do sada privlačilo kod muškaraca. Niti je nešto sjajno gradjen. Nije da sam virila dok se tuširao, ali nije bio navukao zavesu pa sam ja htela, ne htela sve videla kad sam mu donela veliki peškir. Budi Bog s nama mu je profesija, pojma nemam kako uspeva toliko da zaradjuje, a skoro ništa ne radi. Bezveze je i što stalno ima vremena za mene. Dosta da ga pozovem, i u roku od pet minuta je tu.

Ma da, koliko sutra će i on naći neku, i ja nekog, garant! Pa nismo u vezi, časna reč. Ako ne verujete, evo zvaću ga da vami on kaže. Ja odoh da se farbam, a posle je obećao da će mi pomoći da savršeno obrijem noge.

Sećam se jedared, udala se komšijska ćerka. Svadba kao i sve u selu, tri dana slavlja, trka konja, jurenje praseta i sve što i priliči sredini koja poštuje običaje. Ne prodje dugo, kad eto ti mlade nazad kući. Muž nemoćan! Ne može! Nikako! Nisu pomogla ni bajanja baba Sretenije iz susednog sela, ni trave deda Sredoja tamo preko Cera, ni bosiljak pod jastuk, krv od pileta ispod kreveta. Muž bio i ostao nemoćan. Komšijska ćerka se vratila netaknuta kakva je, valjda, i pre toga bila. Doduše, posle se saznalo da taj dilber, kome ništa nisu mogle vradžbine nije baš toliko nemoćan, ne baš u ženskom društvu, ali to je već druga sramota.

Snajku su onda drugi put udali. Tamo za nekog starijeg, pošto je, je l’, bila falična, polovna roba, tj. jednom već udavana. E, i kako je taj matori neženja u stvari hteo mladu ženu samo da bi imao potomke da ima kome da ostavi svoje bogatstvo, vrati on nju kad jadna nikako nije uspela da ostane u drugom stanju! Mora da joj nešto fali! Mora da je loša krv. Bilo je još tu raznih specijaliteta lokalne sredine, tipa da joj je utroba prokleta i slično. E sad, što je posle ta ista snajka uspešno rodila troje dece, kad je pobegla onomad sa onim Mikom iz susednog sokaka skojim je odrasla, to nema veze. Nema veze ni što je matori bogataš dovodio još jedno tri posle, a kako čusmo kasnije, i pet pre toga koje su, vidi čuda, sve bile neuspešne u zatrudnjivanju kod njega, a jako uspešne nekad kasnije.

Moja baba sve te doživljaje komšijske cure gledala iz prikrajka. Kad su bile tu neke komšijske na kafu, doslovce izjavi:

- Eh, tak’e je sreće. Da je pun džak k… pred njom da bira, kriv bi izvukla!

I tako, došli nama kući jedared gosti. Neko slavlje bilo, naspremala mama svega i svačega. Puna trpeza, iznelo se sve najbolje. Kuma Mica, koja nikome u stvari nije bila kuma, ali je obožavala da je tako zovu, bila je jedna ogromna žena. Obično je zauzimala dva mesta pa je mama pažljivo planirala da je stavi da sedi na ćošku, da ne udara gosta do sebe. I tako, kuma Mica sve po redu uvek proba. Onako prvo meze, pa pihtije i ruska salata, pa piletina iz supe obavezno sa renom. Ako nije ljut, prigovori. Doduše, i ako je ljut, prigovori da je previše. Onda supa sa domaćim rezancima, a sarma tek da ne pričam. Svaku put prvo kuma Mica dobro ošacuje koje je parče najveće, i svaki put se kao iščudjava:

- Ju, jadna ja, opet mi zapalo ovo veliko!

Ja slušala, slušala. Zapade joj i prasećeg pečenja najveće parče i to tri puta. A jagnjeće čak četiri! Kad je stigla torta, sačekala kuma Mica da svi uzmu po redu, pa onda opet:

- Ju, eto, na meni red za najveće…

Dete ko dete, pamti šta stariji kažu, pa tako se i ja okrenuh kuma Mici:

- Da, da, za takve kaže moja baka da bi iz punog džaka k… kriv izvukle!

Batine nisam dobila! Spasila me baka. A kuma Mica nije došla na sledeću slavu.

Doduse, nisu M. P. i S. P. ni spomenuli u vestima, ali jesu da je podmetnuta bomba u sudu, pa je suočavanje Džaje i Cveleta odloženo za sutra!

Kad sam već kod fudbala, baš mi žao onog jadnog sudije kojem je otac umro dva sata pre utakmice, nego se pitam što napravi tolko sranja u spomen ocu? Ili možda ja grešim, tata dragi pokojni, večni mir mu želim, navijao za grobare, pa je sinčić u stvari uradio sve kako treba na utakmici Napretka protiv Zvezde.

Kaže Klemente, pojma nam nemaju rukovodioci u FS Srbije o fudbalu! A je l’? Misli otkrio je rupu na saksiji? Nemaju oni pojma ni sa fudbalom, a ni sa rukovodjenjem. Jedino imaju pojma o stanju na svom bankovnom računu, bojim se.

Doduše, ko sve (i svašta) radi u Savezu, nije ni čudo što tamo od fudbala nema ni F.

Gledam nedavno bio Blater. Uz njega u delegaciji i menadžer razvojnih projekata FIFA, gospodja. I da, pres ataše, takodje žensko. Kod nas ni lupom ne mo’š naći žensko u fudbalu (novinarke ne računam). Valjda zato fudbal i propada, kao i sve čega se muškarci dohvate!

Drug me zove Erika Jong. Kaže, da sam negde u inostranstvu, bila bih slavnija od nje. Tj. biću slavnija od nje. Ko razume, shvatiće, mrsko mi da objašnjavam. A i da nije, neću!

Lepo vreme, ja sredjujem ormar, što znači vodim bitku sa sopstvenim emocijama oko bacanja nepotrebnih stvari, poklanjanja stare odeće i obuće, i slično. Izgleda mi da ću opet sve samo da vratim nazad, u priličnom neredu, vidim da mi ne ide dogovaranje sa samom sobom.

Nisam ni u skladu sa okolinom. Za šta me boli uvce, puca mi prsluk za sve! Ko da me pa interesuje tudje mišljenje, važno je da imam svoje. A imam! Uvek i osvemu!

Slušam nedavno tračari komšinica sve u šesnaest! Mene ne vidi, pa krenula da priča kako ta i ta ustaje u podne, pa kako ništa ne zna u kući da uradi, pa kako zna samo da priča, a u životu nije uzela nedajbože da nešto sama napravi. Udarih se skoro čekićem od smeha kad sam shvatila da o meni priča! Ostavih pravljenje ormara za neka druga vremena, kad već žena kaže, odoh da se vratim u krevet pa da ustanem za koji sat, u podne. Naravno, prvo bih mogla da malo za reklamu na terasu iznesem sve moje rukotvorine, recimo, pa da napravim neonske reklame da je to mojih ruku delo, ili da platim telala da viče uzduž i popreko.

I da, ogovarajte, ko vam kriv kad nemate preča i pametnija posla u životu, gospodjo komšinice! Mali ste i usamljeni, kad morate da vodite brigu o meni. Tužni ste i nesrećni kada vam bilo čiji tudji način života smeta. A nadasve ste glupi, kao i svi koji više vode „brigu“ o drugima, nego o sebi samima! Posebno o sopstvenom obrazovanju. Možda vaspitanju! Ili obaveštenosti! Ili o bilo čemu, ali daleko od mene! Hvalaaaa…

I odoh! Da uživam u sopstvenom mi životu! Ko vam kriv, ako ne umete! Ogovarajte onda!

(Ovo ne dolazi u obzir, nove tehnologije tj. računari uništili ovakvu vrstu „romantike“ kod pisanje!)

Srbljanovićka se udala za starijeg čoveka i odselila u Pariz, mada nikad nije ni živela u Beogradu čija je gradonačelnica htela da postane, pa odatle mnogo bolje vidi kako je nama ovde loše!

(Ja za starijeg? Nema šansi! U godinama sam kada se preferiraju mladji! Ako neko zucne o udvaraču mi koji je 1929. godište, ima da ga skratim za glavu, Tanja i Dudo!!! To su vam umetnička imena, da znate! E, da, a gradonačelnica isto tako ne bih mogla da budem, jer je to glupo. Za mene nije dobro ništa manje od predsednika države!)

Isidora Sekulić je predavala matematiku, a pisac postala kasnije. Kad je omatorila. Prešla tridesetu!

(Je l’ važi da delegiram sestru kao profu matematike? A to s godinama puj pike ne važi, ne prihvatam! Uostalom, starost je individualna stvar i nemoj da mi se mešate u to!)

Herma Hese je prvo završio u ludnici, ako ne računam semenište pre toga u isto takodje ustanovu, pa tek onda počeo da piše!

(S ovim skoro da imam sličnosti. Srbija je več godinama jedna veeeelikaaaa, ludnica!)

Možda bih morala da promenim ime i prezime?

(Mnja, posle treba da zapamtim kako se zovem! Mada, nije tako loša ideja!  Pa tako izadje u Politici kritika o novoj knjizi Amelije Ana Marije Andrijane … Lukašenko Mehmedbašić, a ja sa tim kao nemam nikakve veze! Jedino je problem što ne bih mogla da se odlučim koje ime da uzmem, pa bi bilo malo predugačko za napisati iznad naslova!)

Ili pol?

(Hmmm, u nedostatku sam ONE stvari za promenu pola, makar je nemam za stalno, je l’! Tu je muškarcima mnogo lakše! Promenom karakternih osobina postanu pi… – pazite, razlikujte polni organ i karakternu osobinu, a to je samo korak do štikliranja kućice sa polom!)

Dok ja ovako odlučujem, eno protča muza! Idem da pustim lavove na nju! Da iz suve drenovine iscede još nekoliko ideja!

Kada sam pošao u srednju školu, upoznao sam Milicu. Imala je najlepše plave oči na svetu i najlepšu plavu kosu. Odmah sam znao da ću se njome oženiti, a posebno kada je moja baka rekla da je prihvata za snajku.

Kada smo bili druga godina fakulteta, Milica je zatrudnela. Nikada nije nastavila studije, a moji su nas pomagali dok sam ja završavao ekonomiju a Milica gajila sina!

Još u srednjoj školi sam važio za šmekera. Uvek sam mogao da popijem više od drugih, a da mi ništa ne bude. Nije se primećivalo, podnosio sami vino, i rakiju, i pivo, vežba je to bila od detinjstva uz kazan! Na fakultetu mi je bilo teško, Milica nije imala vremena od honorarnih poslića, peglanja i pranja, a i ja sam morao da mnogo radim na fakultetu, pa mi je piće sa kolegama posle učenja mnogo značilo. Koja su to vremena bila, znali smo i da se takmičimo ko će više domaćih da popije, ko više piva… Bio sam uvek najbolji!

Milica je uskoro rodila i drugo dete, ćerku. Preselili smo se u Šabac kada sam dobio posao u Zorki. Roditelji su prodali njivu i šumu da nam sagrade kuću na Kamičku. Kupili smo kola, opremili stan, sin je krenuo u školu, a devojčica je bila slika i prilika mame.

Zbog posla sam često išao na službene ručkove, a još češće kada sam odustao od Zorke i osnovao vlastitu firmu. Svi poslovi su se završavali u kafani. Takav ja običaj, tako mora. Pokušao sam nekoliko puta da pozovem partnere kući, ali Milica nije umela da se ponaša i spremala je neka obična jela.

Često sam bio van kuće. Nekad me je pratila sekretarica, jedno fino devojče, podsećala me na Milicu kada je bila mlada. Ubrzo mi je postala ljubavnica, kada sam raširio posao na Bosnu i kada sam morao često da putujem. Dosadno je kada si sam u hotelskoj sobi.

Milica je i treći put zatrudnela, ja nisam bio nešto za novu bebu, ali ona je insistirala. Izgubila je dete u petom mesecu, baš mi je bilo žao koliko je plakala. Dugo je, kažu, bila u depresiji, ali ja joj nisam mogao pomoći, baš tada sam imao veliki ugovor sa Rusijom i bio sam stalno u avionu.

To je bilo tačno pre 183 dana, na našu slavu, Arandjelovdan, preuzeo sam je kada je otac umro. Milica bi spremila sve onako kako je mama to radila, pihtije, pa malo za nabosti suvog mesa i sira, pa domaća supa, sarma, pečenje i jagnjeće i svinjsko. Na kraju je ona pravila i neke torte, sitne kolače, ja nisam ljubitelj. K’o dobar domaćin lepo sam sa svima nazdravljao, Milica je u kuhinji sve spremala onako po protokolu. Deca su bila lepo vaspitana, sin je bio na kraju osnovne škole, a ćerka je krenula u peti razred…

Tog dana sam krenuo posle ručka, pre večernjih gostiju, da odvezem ujaka i ujnu kući, tu blizu Šapca, odmah iza Mišara jedno selo. Deca su krenula sa mnom, hteo sam da im pokažem gde sam proveo puno lepih dana. Milica me opomenula da sam puno popio, ali uvek sam dobro podnosio alkohol i vozio.

Tamo, na raskrsnici ka Valjevu, kada smo se vraćali, nisam ni video šta se desilo, znam samo da me je zabljesnula svetlost, da je kamion bio ispred mene i da su deca vrištala. Probudio sam se u bolnici, sam. Rekli su mi posle da je Milica bila uz ćerku, koja se borila za život. Sin je… on je…

Ćerka je bolje, čuo sam od familije da je Milica vodila u Rusiju na neke preglede, postoji mala nada da će možda prohodati. Juče sam bio na groblju, sačekao sam da Milica ode, ona svaki dan donosi cveće. Sinovljeva slika je lepa… plakao sam, valjda prvi put.

Svih ovih 182 dana, svaki bogovetni dan od onda želim da sam ja umro, da sam umro proklet da sam, da ja trpim sve te operacije i bolove umesto ćerke… Muči se Milica, ne razgovara sa mnom od onda. Ja ni ne pokušavam, jesam u prvo vreme, bilo mi je teško, ali sad znam da sam ja kriv. I neka, nek vodi moju firmu, meni ništa ne treba, niko mi ne treba, i ovako su mi svi okrenuli ledja, sve im dajem! 

Milica mi je one noći rekla da sam joj uzeo život. Možda je u pravu.

Ja sam alkoholičar i vozeći pijan sam ubio sina. I osakatio ćerku. Nema tog zakona koji me može kazniti, kazna mi je ceo život. Ja sam…

I tako, kada se moj drug oženio Engleskinjom, naravno da nam nije bilo teško da joj što više pomažemo u njenom usavršavanju srpskog. Nismo se baš toliko smejali njenim pogrešnim padežima, mešanju muškog i ženskog roda. Tek po nekad bi po neki njen gramatički ispad pričali kao dobar fazon.

I tako, došla Kristi sa mužem kod zajedničkih nam prijatelja na Novi Beograd, stoji na prozoru u kuhinji, i onako u pola glasa dodaje:

- Gledaj, dragi, mravovi!

Naravno, pustinjski krajevi Beograda obiluju tim već domaćim životinjama, ali je za Kristi to bilo zanimljivo.

- Ne kaže se mravovi, nego mravi… – ispravio je muž!

Kristi je malo čutala, a onda mu teatralno okrenula ledja:

- Uopšte nisi zanimljivi i prevrtljiv si. Kada sam rekla u ZOO vidi sloni, rekao si da se kaže slonovi. Sad kad kažem mravovi, ti kažeš mravi. Odluči, čovek!

Kristi je poseban „sudar“ imala sa bogatstvom srpskog jezika! Jedared, kad se vratila sa pijace, uleće u dnevnu sobu u kojoj smo pili kafu i pobedonosno kaže:

-Dragi, kupila sam dokolenice!

Raskoš naših pijaca, koje pored zeleniša obiluju i gaćama, čarapama, majicama sumnjivog kvaliteta i porekla nam je svima poznata, ali sklonost da Kristi kupuje nešto od pomenutog po tezgama je bila nešto novo.

- A kakve dokolenice? – Sad sam ja bila radoznala.

Kristi je pobedonosno odgovorila: - SVINJSKE! – držeći u ruci jednu pozamašnu, mesnatu, dimljenu svinjsku KOLENICU!

Srpska snajka, Kristi, inače je uvek parkirala u rup (muškog roda), kupovala je igle za štrikanje pola šest (jer je pet ipo, po njenoj tičerici engleskog u Institutu za strane jezike pola šest na satu), a četkica za zube je dugo bila četnik za zube.

Ipak, najžešće okršaje Kristi je imala sa srpskim mentalitetom!

Jedared, utrčala je u kuću besna kao ris! Onako, kao u crtaćima, para joj je skoro izbijala iz ušiju! Frktala je onako sebi u bradu na engleskom, a onda nama dobacivala u prolazu:

- Ma ona meni da kaže!

Tek posle dve šoljice čaja i jedne kafe, uspela je da nam ispriča.

Na pijaci, koju je inače obožavala, Kristi je kupovala jaja. Od seljanke, onako iz korpe, birala je da nakupi dvadesetak komada. Svako bi uzela u ruku, pa ako nije bilo odgovarajuće veličine, pogledala bi drugo, i procedura biranja je potrajala. Seljanka bi svako jaje koje Kristi spusti uzimala u ruku, pogledala, pa vratila u stranu. Na kraju, kada joj očigledno dosadilo, obratila se Kristi:

- Slušaj ti, mlada! Mo’š ti da prevrćeš i pipkaš ko’lko ’o’š ta jaja, medj’ nji’ neće da nadješ kurac!

- Dobro, Ljubice, a šta radite? – upitala je moja sestra koja je trebala da „ispod miša“ izvuče to remek delo koje treba da privuče klijentelu.

- Skidam čini, poništavam crnu magiju, razvezujem, pravim amajlije… – repertoar, tj. ponuda me prosto oduševila.

Vizit karte su ispale kako su ispale, naravno da ih sestra nije uvrstila u svoj portfolio (naučile smo da „vežemo konja gde gazda kaže“, uradimo kako korisnik traži uz sugestije, a ako ne upale, onda ništa). Uskoro, roletne na „vračarinom“ lokalu su sve češće i češće bile navučene. Znači, dolaze mušterije!

Bilo je onih koji su se prikradali, prvo pola dana krstarili spratom, pa kad nikog nema u hodniku, samo šmugnuli unutra. Bilo je i onih koji su dolazili ponosni, na sva usta pričali kako im je pomogla! A bilo je i onih koji su je proklinjali, pa bi onda Ljubica brže bolje izlazila na hodnik s nekom vodicom u boji kojom bi prskala svoj i okolne pragove, da otera … šta je već smatrala da treba da se tera.

Ljubica je uvek bila po malo previše našminkana, sa nekoliko obaveznih plastičnih dragunlija oko vrata, najčešće u cvetastoj i vedrih boja košulji uz koju bi „uskladila“ jednu od svojih karo suknji: „Vole mušterije vesele boje!“ Kad bi krenula „na teren“, ogrnula bi neki od šalova kojih je opet imala u svim bojama, od „šerpa“ plave do „jed“ zelenog.

A mušterija je bilo sve više i više. Iz susednog sela je po nju redovno dolazio ciga Dušan, pa bi joj onako umotanoj pomogao da se popne na kola koja je vukao jedan pomalo star i ofucan konjić. Ljubica bi sela držeći u krilu svoj plastični ceger brižljivo umotan lanenim krpama, valjda tako prija „čarolijama“. Ciga bi ponosno „vozio“ dužim putem, tek da ga svi vide, ako neko baš i propusti da čuje da je Ljubica vračara ponovo bila kod njega i žene mu Milke na ručku!

Zakon je onda zatvorio Ljubicinu radnju. Makar javno! U lokalu. I dalje je vidjam na kolima cige Dušana, jednom su me i na ulici zaustavili neki iz kola strane registracije da pitaju znam li gde mogu naći belog vrača Ljubicu!

Na kraju prošle školske godine, u školi gde mi seka radi, koja se vratila ponovo da radi ono što voli posle dugo vremena, spomenuše deca da će morati po amajliju kod Ljubice.

- Kakvu amajliju? – pitala je zgranuta.

- Pravi Ljubica, kažu da je uspešna za prijemne ispite… –u glas su joj odgovorili.

Ja reših da ove godine sigurno napravim dobar biznis. Ima da raširim glas da pravim najbolje i najsigurnije amajlije za prijemne ispite! Ako treba, ima i da se obučem u cvetastu košulju i kariranu suknju vedrih boja, pa i da se vozim s Dušanom cigom na konjskim kolima. Videh i jednu onako fluoroscentnu roza vunicu u izlogu, šal ću da ištrikam od toga da imam da ogrnem.

A amajlija će biti efikasna jedino ako se kupi 20 dana nakon završetka raspusta. Upotreba je jednostavna: treba sedeti na njoj tri sata dnevno, dok se naglas čita gradivo za prijemni. Na svaki sat je dozvoljeno ustati po pet minuta, ali ni minut više. Ni za živu glavu se ne sme ni dan preskočiti, u suprotnom može da ima čudan efekat za koji ne garantujem. 

Pa da vi’š kako će da radi! Bolje od Ljubicinih, to sam sigurna!

Baba i deda bi već i više od mesec dana unapred krenuli da prave spisak. Deda bi mastiljavom olovkom, malo, malo pljuckajući u vrh zapisivao šta treba kupiti na pak papiru, što je ostalo parče od onomad, od paketa. Baka, nepismena, sve je pamtila. I uvek redovno proveravala da li je deda sve zapisao:

- Deder, vidi jesi li dodao šećera belog! Znaš da deca ne vole žuti! Stavi, stavi… prošli put si preskočio kad si mi čitao.

Za vašar bi se okupila cela porodica. Ili makar svi koji mogu. Mi deca obavezno, sva tri sina iz Beograda, jednom je stigao i stric iz Slovenije, ali je istog dana otišao nazad, valjda njegovoj mladoj ženi nije bilo prijatno. Em nije dobro znala jezik, em poljski WC, a voda sa izvora tamo u šumarku…

Uparadjeni, onako koliko bi mame i baka uspeli da nas stignu po dvorištu i sačuvaju od ponovnog prljanja, mi deca smo nestrpljivo čekali da krenemo! Ako ne stignemo na vreme, komšija Lika će proći pa nas neće provozati čezama u koje bi upregao one svoje vrance, najlepše u kraju. Odrasli bi, skrivajući i oni nestrpljenje, uz smeh zadirkivali baku koja bi prvo jurila da vidi da li su sve životinje namirene, a onda onako u pola glasa pitala:

- A deco, nego da nećete vi nešto da pojedete još pre nego odemo?

Do Raskršća se išlo peške, džadom, nekoliko kilometara. Deda bi, s rukama na ledjima, skoro marširao prvi, da smo ga svi teško stizali.

Tamo kod krivine, gde se već čuo žamor s vašara i naslućivao sav raskoš koji je za nas, decu posebno, bio kao zemlja čuda, baka bi nas sve zaustavila. Izvukla bi maramu iz cegera, razvezala čvorove a onda svima redom za pojas zadenula po listić gloga. Da nas neko ne urekne. Nije pomagalo ni što smo se branili, pokušavali da izvadimo glog, pravdali se, naravno neistinito, da nas žulja. Baka i najmladji stric su pažljivo motrili na nas da glog ostane na mestu.

Već kako bi se pojačali zvuci sa vašara, zaboravljali smo zašto se bunimo!

Baka, deda i odrasli pažljivo bi prvo kupovali sve što treba i slagali kod drugog komšije Djordjija u volovska kola, da dotera kad krene u selo. Mi deca smo morali da im budemo u vidokrugu, iako su nas privlačile šatre sa licitarskim srcima, ostalim slatkišima i neistraženim čudima.

Na drugom kraju, u crveknoj porti, mladjarija bi se već u rano popodne okupljala. Znalo se, doći će svirači, biće tu i begenisanja, ašikovanja, mnogo je ljubavi tu započeto, i srećnih i nesrećnih.

Nismo uvek stizali kad počne muzika, ali kad baka oslušne, pa onda onako energičnim prstima zategne maramu koja i nije bila olabavljena oko glave, znali smo da je vreme. Svi bi krenuli ka porti, ceo vašar bi se sjatio što oko ograde, što unutra.

- Sad će u šesn’est!

Muzika bi onda prvo malo stala. Okupila bi se sva tri, četiri orkestra, nešto dogovorili izmedju sebe, a iz kola bi izašli svi, sem njih desetak, dvanaest. Bio je to svečan trenutak, uvek se nama deci činilo. Kada bi muzika počela, a one devojke i oni momci krenuli da igraju, žamor je bivao sve jači i jači.

Da, da, bilo je to nadigravanje! Igralo se kolo „u šesnaest“, noge skoro nisu doticale travu, znoj je kapao na košulje i jeleke, ali sa usana nije silazio osmeh! Nije bilo sramota iz kola izaći, samo je bilo sramota biti prvi koji izlazi. A poslednji koji ostanu su bili junaci vašara!

A kolo, to „u šesnaest“, brzo da brže ne može biti, koje su nazmenično svirali okupljeni svirci, trajalo je. Mi deca bi brzo gubili strpljenje i odustajali od gledanja. Baka je lagano cupkala uz ogradu, a deda prebrojavao novac koji bi potom zamorao u maramicu i stavio u džep od prsluka, odmah iza sata, stavljenog baš za ovu priliku. Baka bi uvek dobro predvidela ko će da pobedi:

- Gledaj onog Sretenovog malog! Ma noge mu lebde u vazduhu. A vidi što je Slavka opravila unuku, pa košulju joj izvezla!

Kad bi došli kući, onako umorni, a mi deca dobauljali do kreveta, baka bi rekla mami:

- Blaga naša, spavaju sve u šesn’est!

Dugo posle vašara čulo bi se kako baka pevuši. Samo po nekad bi se razaznala melodija onog najbržeg kola. Onog, „u šesn’est“.

PS

Uvreženo je da ovaj izraz upotrebimo kada neko, recimo, nešto radi posebno svojski, s puno volje, baš, baš se trudi. Kažemo i da neko spava sve u šesnaest, ali i da pije, jede, khm, mislim opet „spava“ sve u šesnaest!

Na nekoliko mesta sam našla različita objašnjenja. Neki tvrde da je to fudbalski termin, koji označava posebno ofanzivnu igru, pa da svi trče u 16 metara. Možda bih i prihvatila ovo objašnjenje, nekako mi ide uz (sportsku) narav, ali nisam sigurna da je taj fudbal baš toliko bio značajan mom deda Borisavu, kad onako udje u avliju, pa kad vidi nas vidi kako tamanimo bostan, onako ispod brka uz osmeh prokomentariše: „Vidi, vidi, pršti sve u šesn’est!“.

Postoje i „legendarna“ objašnjenja, tj. spominjanje mitskog u broju 16, ali sva su po malo nategnuta. Kako Erazmo i ja smatramo, a ima i još nekolicine onih koji nam se pridružuju, objašnjenje moje bake je ipak najbliže istini.